Uspešno dojenje u Srbiji – da li je moguće?

Da li majke u Srbiji imaju šansu da doje?

Gotovo godinu dana, nakon svog poslednjeg porođaja, i isto toliko dojenja, razmišljala sam o tome da li da napišem ovaj post. Prvo sam mislila da mu možda nije mesto na ovom blogu. Međutim, Život van grada je zamišljen kao promocija spontanog, zdravog, prirodnog i života bez previše stresa. Dojenje je, samim tim, logičan izbor za bebinu ishranu tokom prve godine. Iskustvo sa troje dece mi daje i prostora da kažem koju reč na ovu temu, a kao šlagvort tu je i Svetska nedelja dojenja.

Podaci UNICEF-a su poražavajući, jer ako se dobro sećam, samo 13,6% žena isključivo doji 3 meseca posle porođaja.  Problem o kome se zapravo retko priča KONKRETNO je kako izgledaju prvi dani u porodilištu. Onda kada je potreban dobar start, majke u Srbiji ga retko imaju. Poslednje iskustvo boravka u porodilištu me je uverilo koliko je volje potrebno da bi žena uspešno dojila, ako nema prethodno pozivitvno iskustvo.

Zašto sam izbegavala da pišem do sada o dojenju?

Činilo mi se da se o dojenju previše piše, gušili su me više tekstovi o dojenju, a i dalje me guše mame koje uspešno doje i govore kako samo treba nuditi i da to sve ide samo od sebe. E pa, nije tako. Mnoge žene imaju objektivan zdravstveni problem (moj slučaj – granični lupus, na primer) i takva laička pomoć, kao i brojne grupe za podršku, samo mogu da odmognu i frustriraju kada postoji realan problem. Zato postoje žene koje su zaista stručne i koje pomažu onda kada zapne, a često zapne. Svima savetujem da pozovu Savetovalište za dojenje. To je, za sada, jedino mesto u Srbiji na kom ćete dobiti adekvatan savet i podršku.

Smatram da je roditeljstvo jedna toliko savršena mogućnost koja vam se pruža u životu, da treba da ga učinite što čarobnijim. Samim tim, nisam za to da majka treba da se izmuči do krajnjih granica da bi uspela da doji. Suludo je da doji i mrzi sebe zbog toga. Da doji i samo to radi. Pre svega treba da uživa i radi ono što joj prija, pa makar dojila dva dana ili dve godine i dva dana.

Dojenje – iskustvo sa trećim detetom na početku

Svako ko me poznaje, zna koliko hvalim porodilište u kom sam se sva tri puta porađala. U njemu sam se i ja rodila. I moja mama. Sve mi je to veoma emotivno. Imam bezgranično poverenje u svog doktora. Uvek sam bila zadovoljna kompletnim osobljem od ulaza pa sve dok ne napustim porodilište. Ono što sam posebno hvalila prva dva puta je trud sestara iz laktarijuma da uspete u dojenju. Bebe su sa nama bile od kada vas dovedu u sobu i više ih nisu odnosili, ako se žena porodila prirodnim putem. Idealno da započnete dojenje od prve kapi kolostruma.

Ovaj put sam, srećom, imala prethodno pozitivno iskustvo. Daleko više saplitanja i nemoći, te da sam imalo neiskusnija, sigurno bih od starta uvela i dohranu bebi. Naime, bebe su nam doveli uspavane i nahranjene. Moja beba je bljuckala i bljuckala, jer je bila prejedena. Na svaka tri sata, sestre su dolazile sa kolicima na kojima su gurale boce napravljenog mleka. Mleko se sipa u metalne šolje i preko kašičice sruče ogromne količine adaptiranog mleka bebama u usta. Zapitkivale su da ih dohranjuju i svaki put sam morala da naglašavam da “imam dovoljno mleka za bebu”.

Zapravo, uopšte se nisu udubljivale oko toga da pokušamo da dojimo. Ako same nismo forsirale, nije ih bilo briga. Govorile su da ove mame, kojima su dohranjivali bebe, nude da sisaju između. Ali bebe, tako najedene sve vreme do sledećeg podoja nisu mogli da probude, a kamoli da ih privole da sisaju.

Bukvalno sam se osećala bezvezno svaki put kada dođu. Uporno pričam kako mojoj bebi ne treba. Da stvar bude gora, imala je nisku glikemiju pri prvom merenju, zbog male težine na rođenju. Dozvolila sam da joj daju jednom dohranu. Pitala sam se šta ako napravim sama glupost, pa budemo morale duže da ostanemo. Šta ako moje tvrdoglavo odbijanje dohrane napravi problem da joj pada glikemija. Verujem da su sve mame, ma kako iskusne bile, i nesigurne nakon porođaja da li rade pravu stvar. Posebno u situaciji kada se suprotstavljate stručnom licu.

Majke u Srbiji i dojenje
*fotografije su privatno vlasništvo i svako kopiranje je strogo kažnjivo

Priče iz porodilišta

Cimerka broj 1

Cimerka je pitala da li će joj pomoći da probudi bebu. Sestra je obećala da hoće. Međutim, kada je došla za naredni obrok i ona pitala kako da je probudi, dobila je odgovor: “Sada žurim, nahraniću je ja, a posle kad bude trebala da jede, probaćemo!” U tome „probaćemo“, i bebi koja spava jer nema priliku da sisa, majka je dobila kritiku od pedijatra. Kritikovala je što je beba za manje od dva dana izgubila 300 grama, kako ne treba da je pušta da spava i tome slično. Malo je falilo da im produže boravak u porodilištu. Epilog je da je to jedna zdrava beba, koja odlično napreduje i mama je doji već skoro godinu dana.

Cimerka broj 2

Druga cimerka je imala bolove zbog rane. Niko joj nije rekao da bolovi mogu da blokiraju otpuštanje mleka i da obavezno pije lekove. (Ovo sam i ja saznala od savetnice za dojenje. Ona mi je bila spas, a znate je i kao Mamu iz magareće klupe.) Ta mama pride ni prvo dete nije dojila duže od mesec dana. Sada su je samo pitali da li je krenulo mleko. Na odgovor da „jeste po malo“, oni su bebu dohranjivali uporno. Ona nije bila uporna – njima je bilo lakše. Bolovi koji su blokirali otpuštanje mleka i beba koja skoro da nije sisala, a već se navikavala na velike količine adaptiranog mleka su učinili da kući ode nespremna.

Drugi problem i demoralisanje ova mama je doživela od patronažne sestre. Ona joj je pri kućnoj poseti, kada joj je mama rekla da je mleko narandžaste boje, rekla da ako nastavi da bude takvo obavezno prekine dojenje. Patronažna sestra koja ne zna koje je boje prvo mleko, kolostrum, najzdravija moguća stvar koju možete da date bebi prvih dana života?! Epilog – ova mama je prestala da doji svoju bebu i hrani je od tada adaptiranim mlekom.

Poseta patronažne sestre

Ne znam da li samo ja nijednom do sada nisam imala sreće sa patronažnim sestrama. Nijedna od tri različite nije radila ništa osim previjanja pupka bebi. Sa poslednjom sam vodila ovakav dijalog na temu ishrane bebe. Rekla je:

“Nemojte da je hranite ređe od dva i po do tri sata.”

“Uh, ona još uvek jede na sat, najviše sat i po. Ima tek 3 dana. Prvi dan je na pola sata sisala.”

A neeeeee!!! Ne smete tako često da joj dajete. Najčešće na dva sata. Da li imate dovoljno mleka za bebu?”

Naravno da imam.

” A kako znate da imate?”

” Pa, ovo mi je treće dete. Dojila sam i prethodna dva, znate.”

“Ne, ne. Ne možete tako. Morate pre svakog podoja da se izmuzete. Ako imate 40 ili 60 mililitara mleka, to vam ništa ne znači. Najmanje je da imate 90 mililitara inače morate da dohranjujete bebu.” Samo sam je bledo gledala, a ona nastavlja: “Znači, ako je manje od 90 ml, kupite dohranu i dajte bebi i onda vam neće tražiti svaki čas.”

Koja majka koja se ne informiše pre porođaja, ne pohađa školicu i ne obrati se na pravu adresu za pomoć ne bi pored svega ovoga uvela adaptirano mleko i vrlo broz odustala od dojenja?

Čini mi se da je logično da jako mali broj žena ne prestane vrlo brzo. U prvim mesecima, sa nikakvim samopouzdanjem, gde su svi okolo puni saveta, mama je ta koja pored bebe još treba da se bori i ubeđuje da bi hranila svoje dete.

*fotografije su privatno vlasništvo i svako kopiranje je strogo kažnjivo

Ne morate da dojite i dojenje ne treba da bude mučenje

Kao što rekoh, dojila sam i prethodno dvoje dece. Ali nikada se nisam opterećivala, dodavala sam dohranu kada sam imala zdravstveni problem zbog kog nije bilo mleka. Davala sam ga i trećoj bebi kada imam sastanke, jer je odbijala moje izmuzeno na bilo koji način. Nisam protivnik i onog dobrog što je to mlečna formula donela. Svakako je daleko bolje, nego kao što su naše bake davale uprženo mleko. Svesrdno podržavam i mame kojima je to preveliko opterećenje, koje su nesrećne i depresivne jer im ovaj segment nikako ne ide. Verovatno najbolji post na ovu temu, koji sam ikada imala prilike da pročitam je napisala Sandra – Nije mama samo mleko. Godinama sam svim prijateljicama koje su se osećale očajno nakon što su posle svih pokušaja da uspeju – odustale, slala ovaj tekst upravo da im pokaže da nisu manje mame. Sandra je danas mama dvoje dece i čini mi se da joj drugi put ova tema ide daleko bolje, ali taj blog nam još duguje.

Skoro sam pročitala još jedan, koji rado delim, o tome kako nije smak sveta ako ne dojite u porodilištu. Čak i ako ne želite uopšte da dojite. Još jedan fantastičan tekst napisala je Milica – Ne moraš da dojiš. Milica je, inače, fantastična multitalentovana žena i majka troje dece koju je uspešno dojila.

Velika inspiracija je svakako i Ivana. Ona me inspiriše u mnogo čemu. Svoju ćerku je dojila dve godine, a njen blog, takođe obavezno pročitajte – Kako (ni)sam uspela da dojim ko Madona.

Pored ova tri odlična teksta, Milena je neko ko o ovome zna doslovno SVE. Na temu dojenja pisala je i na svom blogu Mama iz magareće klupe, na portalu Demetra, gde je i stručni saradnik i odgovara na pitanja vezana za dojenje. Piše za Savetovalište za dojenje – Udruženje RODITELJ, gde možete naći i sve moguće detalje vezano za ovu temu, kao i kontakt za informacije.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *