Boravak napolju tokom zime – gde su deca?

Boravak dece napolju - gde su deca

Odavno nisam pisala neki post koji se tiče razlika između života u stanu i kući, a to je nešto što je između ostalog polazna tačka ovog bloga. Pitam se gde su deca, ako ne borave napolju tokom snežnih dana? Jasno je da je stvar individualnog izbora. Naš način života nije nikakvo pravilo. Znam da postoje ljudi koji žive u stanovima, koji žive potpuno drugačijim životom od onih o kojima ću pisati. I mi smo nekada bili ti drugačiji ljudi.

Boravak dece napolju

Do skoro sam govorila kako je priča o igricama i deci, i svi oni posteri koji kruže društvenim mrežama, predimenzionirana. To da deca više ne provode vreme napolje, da ih sada mame izvlače iz kuće umesto nas koje su jedva uterivali u kuću. Pravo da vam kažem, ne razumem ni te roditelje sitne dece koji dele takve postere. Mislim, ko tu decu ne izvodi napolje? Ko im ne stvara zdrave navike? Ko ih ne uči koliko je važan i lep boravak na vazduhu i u prirodi?

Boravak dece napolju

Valjda što svako od nas percepira stvari prvenstveno iz svog okruženja. A kod nas je upravo tako, posebno kada je lepše vreme. Čim dobacimo do 15-20 stepeni, dobar deo dana držimo otvorena vrata dnevne sobe ka dvorištu. Kako dnevne temperature rastu tako mi vrata otvaramo odmah nakon buđenja i zatvaramo ih tek kada pođemo na spavanje. Podrazumeva se da je ručak, ispijanje kafe i užina za stolom napolju.

Pročitajte još: Ideje za ručak

Deca u našem kraju

Ne mogu da kažem ni da je kod nas u kraju situacija sjajna. Mnoga deca su napolju samo tokom letnjih meseci, a tokom zimskih u retkim prilikama. Uglavnom idu na neke aktivnosti uz obaveze vezano za školu i časove po smenama. Nisu svakodnevno svi napolju, a nekada se naravno i nama dogodi da dan provedemo u kući.

Isto tako, devojčice koje su polako zagazile u pubertet imaju faze da napolju sede sa telefonom, slikaju se, snimaju kako đuskaju, puštaju muziku na telefonima. Ali to je sve ono što smo mi radili dok smo „blejali“ u naselju u pubertetu, samo tada nisu postojali mobilni telefoni. I to mi je ok. Naravno da ne treba da budu isključeni iz savremenog života. Nekada se dogodi da neka od njih dođe kod nas, a uopšte ne ponese telefon sa sobom. To mi daje nadu da ni one nisu baš u fazi da im je virtuelni svet TOLIKO bitan.

Boravak dece napolju - gde su deca

Zašto dece više nema u parkićima?

Odlasci kod babe i dede u veoma veliko i gusto naselje u jednoj beogradskoj opštini me iznova osvesti da možda ova priča o tome da dece nema više napolju itekako ima smisla.

Išli smo kod njih drugi dan Božića, napolju je bilo divno vreme, zavejano, ali ne i previše hladno. Setila sam se da ispred njihove zgrade ima brdašce sa kog smo se mi kao klinci spuštali. Poneli smo klisko i još sam im usput pričala kako će uživati sa decom na snegu. Stignemo tamo, a ono dva dečaka i jedan klisko. Igraju se i to je to. Nema previše tragova napravljenih na celom brdu i oko njega. Nema nikog drugog u vidokrugu u naselju u kom samo četiri zgrade koje okružuju to brdo imaju skoro 400 stanova.

Ok, razmišljam. Ipak je radni dan. Sigurno roditelji rade, mala deca moraju u vrtić, izaćiće predveče. Onda se setim da je ipak još taj dan raspust. Znači da su deca koja idu u osnovnu školu kod kuće. Oni nisu suviše mali ni da sami izađu napolje.

Izlazimo ponovo oko šest sati posle podne. Složićete se da je to, i narednih gotovo sat vremena, koliko smo bili tu, idealno vreme da se izađe ponovo napolje. Međutim, svo vreme nas petoro se zanimamo sami. NIGDE NIKOGA! U gotovo svim stanovima oko nas su upaljena svetla, a mi smo u tom trenutku jedini koji se spuštaju niz brdo naizmenično. I mi, matori, i deca.

Boravak dece napolju - gde su deca

Gde su deca?

Malo bolje razmislim i setim se kako je obližnji parkić kod jedne zgrade skoro renoviran. Par puta, kada smo usput svraćali, ako nisu bile neke idealne vremenske prilike, bili smo jedini tamo. Skoro sam sa njih dve, mlađe, išavši kod knjigovođe, svraćala u jedan sasvim drugi parkić  u dugom delu opštine. Situacija je bila veoma slična. Dva deteta su svratila na po par minuta i to je to.

I evo, ja sada sedim i razmišljam. Da li je moguće da ima toliko manje dece? Šta je sa onom decom radnim danima koju čuvaju bake ili tete? Šta je sa bebama čije su majke na porodiljskom bolovanju? Gde su osnovci preko dana? Ili kada su na raspustu? Da li, pak,deca zaista ne izlaze zaista?

Strah od moguće opasnosti koja vreba

Jedina opcija koja mi se nameće kao logična je da je ljude strah. Strah od toga da će deca doći u kontakt sa drogom, na primer. Poslednjih godina se ljudima usadio i strah od kidnapovanja. Evo, prva ja pojma nemam kada bih bila spremna da dete samo pustim napolje u zgradi. Znam da ću rizikovati po ko zna koji put da me razapnu i ljubitelji životinja, ali ni strah od pasa lutalica nije zanemarljiv. Ipak, to su stvari sa kojima se dete može suočiti i u školi ili na putu do škole. Sigurno da ima udela i silna kampanja koja se godinama vodi o tome da decu treba skloniti sa ulice. Sećam se da se još u moje vreme govorilo: samo da nije na ulici. Onda je krenula ekspanzija upisivanja na sve moguće aktivnosti. Moje mišljenje na tu temu sam već dala OVDE.

Ali, sve ovo nije razlog da deca ne izlaze napolje. Ukoliko roditelj ne sme da pusti dete samo, onda to valjda samo znači da treba da mu bude pratnja u tom izlasku napolju. Znam veliki broj roditelja koji idu na vežbe redovno, ali recimo nikada se ne igraju loptom sa svojom malom decom, ili školice, žmurke, lastiš. Ne preskaču vijaču i ne vrte hulahop. Zašto je ta fizička aktivnost lošija?

Boravak dece napolju - gde su deca

Gledaju nas popreko

Odavno sam oguglala oko toga što gotovo svaki naš izlazak napolje daje za pravo nekoj nepoznatoj osobi da mi objasni kako je detetu hladno ili vruće. Nikada se nisam oko toga opterećivala. Posebno su svi redom bili zgroženi kada sam sa bebom starom tri dana sve vreme bila napolju. Bio je kraj avgusta, idealne temperature i nikako da pohvatam šta bi promenilo da sam je držala u sobi na kojoj je otvoren prozor. Mada me iskreno i ne zanima.

I starija ćerka je rođena u proleće. Od prvog dana, odnosno trećeg dana života je preko dana spavala na terasi u kolicima. U istoj korpi u kojoj je noću bila pored našeg kreveta. Isto su se zgražavali redom prolaznici po ulici zašto je napolju kada nema još 40 dana, jer valjda uroci, zli dusi i štatijaznamšta.

I dan danas je slično. Imam troje dece, koju valjda ne volim dovoljno, a bogami ne znam ni da ih čuvam i procenim šta treba da obuku valjda. I onda kreću pitanja: „A da bebi nije malo hladno?“ ili ne gledajući mene, nego nju: „Je l’ da da si se smrzla napolju?“ A za to vreme ova nemajka, ja, gledam kako ona u skafanderu nonšalantno kleči u snegu i igra se grudvama, kao da je u najtoplijem domu na debelom tepihu.

Boravak dece napolju - gde su deca

Pročitajte još: Kako odlučiš da odeš iz grada?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *